Nakon svih ovih godina da i ja napišem nešto.
Znam da ste me poželili, vodi me intuicija, a ona nikad ne griješi
Šalim se !

Nemam vremena za pisanje, ovo pred kraj me uhvatilo učenje.
Kad nisam na vrijeme, da barem sad naučim ono što se može naučiti za ovako kratko vrijeme.
Ovo me podsjeti na "eight" i ona isto sve 15 do 12.
Nervoza me hvata nekako.
Baš mi psotalo tijesno u koži, i dosadno u životu opčenito.
Onaj osjećaj kad ti sve dosadi.
Ustvari kad čekaš slobodne dane, da bi odmorio i uradio nešto za šta prije nisi imao vremena, i onda niti odmoriš niti išta uradiš.
Ovih 5 dana zbog prvog maja mi je tako proletilo.
Sestra renovirala, bilo posla drama, tako da nisam uspio odmoriti.
A za prvi maj se umorio ko za sve te dane ukupno.
A gdje neću 2 puta zamalo da izgubim život

Al' bilo je drama, samo nas je noć malo ubijala u pojam.
Malo smo bili isparanoisani.
Šuma, drvena kolibica, nema struje, jedna sviječa na stolu u kolibi, ispred kolibe vatra, a gdje god se okreneš ne vidiš ništa.
Ko se ne bi isparanoiso.
Legnemo mi oko 4, na one drvene klupice oko stola, na kojim imaš jedva mjesta za guzicu kad sjedneš.
Svi zaspali (osim ovog jednog Ćaneta koji je jaran od jarana, a ja ono vrtim se po toj klupi nikako da se namjestim.
Prije lomio lijeva rebra, pa mogu spavati na tvrdom samo ako sam na leđima ili na dosnom boku.
Taman uhvatim pozu na stomaku da valja, kad taj Ćane sjeo na pod i palio svijeću i valjda se ona prospe po pepeljari i gdje su bili opušci od cigara i to je počelo da dimi užas.
I debil umjesto da je izbacio kroz vrata ispred kolibe on je držao unutra i kasnije gurnuo u peč koja pušta dim, tako da nikakve koristi od toga.
A ja ne mogu onog mirisa, došlo mi da povratim i derem se ja daj otvori vrata, a on će kao nije ništa, ja opet i on otvorio 20 sek izađe onaj dim i zatvori ne znajući da još uvijek dimi.
I opet ono, mene taman akd je san uhvatio ja ustanem i počnem se derati otvori ova vrata i usput opsujem koji put, i probudim ovu dvojicu.
I ovaj emir koji je imao ručnu svjetiljku upali kad ono kuća puna dima.
Izađemo mi i budimo ostale, puna koliba CO.
To je prvi put zamalo da poginemo.

Od drugog puta nije dugo prošlo.
Prije toga je bilo priče o ovim divljim stvorenjima u šumi.
Ali fkt smo bili u šumi, da ne bude da smo bili u nekom grmu.
I tako ovaj jaran i taj Ćane (koji su inače odrasli tu blizu i stalno su tu) su pričali o divljim svinjama i situacijama sa njima, kad u po frke, oko pola 5 čuješ od tamod a nešto ide i lomi grane pod sobom.
Na to će ovaj jaran e fkt ovo je divlja svinja.
Nas šestorica isto ko kad čekaš profesora na hodniku i kad čuješ korake, i ono svi preko vrata pa se zaglavite.
Tako i mi.

Sve u svemu je bilo
Prva zraka Sunca i mi smo krenuli kućama.
Ne mogu opisati taj osjećaj kad siđeš u civilizaciju.
Poslije te noći više ničega me nije strah.
Ali ipak lijepo je bilo, lijepo mjesto drama.
Samo smo se mi paranoisali.
Drvena koliba, klupe ispred, logorska vatra, 5 m od kolibe izvor.
I opet bih išao kad bi pao dogovor.

Ko zna kad je bio
Uhvatila me prpa pred kraj školovanja pa ne pišem tako često.
Jbg učiti se mora.
Sad nadoknađujem što sam blogero čitavu godinu.

Joj došao sam s namjerom da nešto napišem.
Međutim sad ne znam šta.
Ugl. izgleda se ipak hvatam noge.
Moji u Švedskoj su odlučili nešto pokušati da me dovedu.
Mislim oni su tamo stekli ugled, odavno su tamo, snašli se.
Kod njih se živi, jbg.
Pa sad kolika je šansa da odem, ne znam.
Mislim volio bih.
Nije Bosna za mene.
Spora je ona!
Koliko sam ja shvatio, imam velike šanse.
A i čeka me posao u jednoj firmi u kojoj je šef vjerenik od moje rodice.
Tako da bi se vrlo brzo snašao.
Možda za koju godinu i ja provozam audia!

Ali kad bih otišao, mislim da bi tek tada ovaj blogger postao neki "spektakl".
Pisao bi svaki dan, prvih nekoliko mjeseci ne bi imao ništa pametnije.
Nikog neću znati, ne pričam jezik i tako to.
Toga me najviše i strah, jebo ga jezik...
Ma ko će ga znati, možda ga i nije tako teško savladati. 
Idu mi jezici od ruke.

Kako se sad ova zadnja 2 dana zakuhalo sve to oko Švedske, već sam isplanirao sve.
Ono imam vizije u glavi šta ću i kako ću.
Gdje ćeš dalje i playlist na mob. smišljam HAHAHAHHA!

POGLEDAJ ME BOŽE DA SE I JA PUHNEM ODAVDE !

Šta da kažem što me nema dugo.
Znate već.
Pritisnu obaveze i tako to biva.
Da ja odma skrenem na temu!

Kako me nervira kad mi neka cura počne izjavljivati ljubav, ili kako se to već zove.
Mislim, ne znam kako da se postavim u takvim situacijama.
Šta da kažem.
U najviše slučajeva skrenem na zajebanciju.
U zadnje vrijeme mi to i nije neka navika, pa to ode na ono najgore.
A najgore od svega jeste ono pitanje "Šta ćemo sad?".
Šta da kažem.
Moram da iskuliram, samo izađem napravim se da me nema nekih 7 dana ili tako.
Ako kažem nećemo ništa, onda je već u startu pojebana situacija.
If you know what I mean.
Ako kažem ma vidjet ćemo, onda mi se teret još gori navali na leđa i otišo sam u pičkovac.
Ako ne daj Bože kažem biće nešto (ali sumnjam da ću to ikad reći) onda dajem lažnu nadu.
Nisam nešto za veze.
Prije sam mislio da sam taj tip momka koji jeste za veze, koji se može vezati i biti vjeran.
I sad to mislim, samo sam u onom stanju kad mi nije do toga.
Želim maksimalno da iskoristim svoju slobodu.
Nije da ne želim da se vežem, da ne želim djevojku, nego stislo rođeni sa svih strana.
Još mi i taj teret treba.
Svi misle to nije neki teret, ma Boga mi jeste.
Poruke, pozivi, "gdje si bio?", "s kim si bio?", i takve gluposti mi baš ne idu u korist u zadnje vrijeme.

Ajmo dalje.
Što se tiče mog života, ne znam više ni mogu li ga nazvati život.
Ustvari kad bolje razmislim, ovo i jeste život, sa svim svojim falinkama.
Samo što kad ovaj pokaže falinke teško ti se.
Odo ja dalje svojim poslom.
Ne dam se ja životu.
Kolko vidim rođeni još dugo ću da trajem

Baš kao što i naslov kaže spucala me lošina.
Napili su mi se danas krvi ko nikad.
Danas davali krv, bgm pola litra nije mala stvar.
Sad mi nešto baš, ne znam, malaksalo se osjećam.
Popio sam drama kafe danas a spava mi se da ne znam gdje udaram.
Buljim po 5 minuta u jednu tačku, zatačkam se i ne kontam da to radim.

Al' haj to nebitno sad.
Najgore od svega mi je dođem ja kući, i sad ono ne curi mi krv skino ja vatu, zavoj i počnem se zajebavati s djetetom od sestre.
I valjda kako sam ja njega pošao da podignem, il' ne znam već od čega, uglavnom pukne mi vena i počne curiti krv.
Al ono baš u mlazu.
Nije to sad neki mlaz, ali curi podobro za nekoliko sekundi mi ej krv počela kapati sa vrhova prstiju.
Možda i nije za nekoliko sekundi, možda mi je to vrijeme smao proletilo tako brzo.
I haj sad s tom rukom ne mogu ništa, jedino saviti i podići da se smanji krvarenje dok ne zamotam, a tu sjede mama i sestra.
I gledaju one, ja govorim daj mi vatu i zavoj, one ništa, mama nastavlja jesti a sesta nastavlja čitati novine ja mislim.
Gledaju one začuđeno i govore uradi ovo, uradi ono.
Pa jbte valjda ja znam šta treba uraditi, AL NEMAM RUKU.
2 minute sam se ja dero da ustanu i da pomognu dok im nije iz guzice z glavu.
Stvarno ne znam kako su one zamislile, da ja držim ruku u zraku savijenu u laktu i da drugom rukom držim vatu i zamotajem zavoj
I onda ide ona priča.
"Pa medicinar si kako bi tako nekome pomogao..."
Pa pomogao bi kad imam dvije ruke, al u ovom slučaju imam jednu.

Jbte ovaj maturski još nisam uradio, juče govorim čitav dan ću učiti i raditi maturski i otkad sam se probudio (oko 10-11 ja mislim) nisam se pomakao s mjesta.
Sve ono, još samo ovo da uradim, pa još samo kafu da popijem.
I onda na kraju kad sam vidio da je 11 navečer reko haj sutra ću, i tako idem davati krv.
Al' ovaj dan mi je fkt proletio, ne znam ni sam kako.
Ja oko 2 bio na transfuziologiji, dok je ona dosadna papirologija završila, dok sam dao krv, pa sjeo da dođem sebi, bilo je oko pola 4.
Pa na kafu s rajom, pa dok sam kući, bilo je oko 6.
A kad dođem kući, sjednem na komp, pogledam na sat i već je 10 sati.
Svega se ja sjetim 5 do 12. -.-'

Nekad se fkt pitam za šta se borim, za šta ulažem trud i za šta trošim dragocijeno vrijeme.
Da to nekad hoće uroditi plodom pa bi nekako imao i elana.
Ali ne mogu sebe da razumijem, da se lomim, da ništa ne dobivam tim, da sebe izjedam, i da opet nastavljam istu priču.
Inače nisam ovakav, ne znam ni ja što radim to što radim.
Kad bih znao da ima nešto do toga, to bi već bila druga priča, samim tim i drugi post.
Jbg kad voliš ne misliš
A mogao sam i bolje proći, a mogao sam i sretniji biti, samo kad vratim film unazad i sjetim se svega.
Baš tad kad se sjetim svega, kad skontam kolko sam uporan bio i ljubavi pokazivao ne bi li se šta promijenilo, a sa druge strane da stoji neko hladan i kao da čeka kad si najslabiji da te dokrajči.
Gledajući istini u oči, u istim situacijama sam isti takav.
Valjda nekad mora doći neko sličan tebi, a tako različit, da ti uradi stvari koje i sam radiš, pa da mučneš malo glavom.
Ne znam zašto, ali je ipak volim, valjda zato što je tako kao i ja, balava za divne stvari. ^^
Šta će da se desi sa moje strane, ne znam, neka sad ostane ovako, o tome ću razmišljati sutra!